O ANTIVAKCINALNIM „SLOBODARSKIM“ INICIJATIVAMA
Da li možete da me zamislite, da ja kao infektolog i epidemiolog, sa puno autoriteta držim skup posvećen najnovijim trendovima u lečenju štitne žlezde, pri čemu levo i desno delim lekcije uvaženim profesorima endokrinologije. I to sve u ime slobode, da nekom kažem šta mislim, i da ga sprečim da po mom mišljenju u nekom segmentu svoga lečenja ne zadire u lične slobode lečenog. Jer zaboga, moja procena je da bi uspeh lečenja (ili apstinencija od lečenja) bio veći nego što to najnovija medicinska znanja iz te oblasti predlažu. Verovatno biste rekli da sam sa uma sišavši krenuo neprimerenim putem. I bili biste u pravu.
Daleko bilo da je razgovor o slobodi zabranjena tema, ali u mom kraju često znaju da kažu: „Da se zna ko je za malu, a ko za veliku ljutu rakiju.” Dakle, perjanice nedavno održane antivakcinalne tribine u Beogradu, u Hotelu Slavija, su bile internista (Lidija Gajski), opšti hirurg (Đula Rušinović Sunara), psihijatar (Jovana Stojković), i drugi... Bravo. Divno je što ih interesuje oblast koja nije iz njihovog užeg delokruga, ali... Prvo što nauči student filozofije koji je otvorio knjigu iz etike je kad ulazi u naturalističku grešku, a kad u utilitarističku. Navoditi čitav niz neproverenih (pa čak neka su i provereni) podataka, i za njih vezivati slobodu, kao i slobodu delovanja sagledavati kroz korisnost, suštinski su dve napred navedene greške. To je priča stara nešto više od jednog veka (1).
 |
Racionalnost i sloboda
U savremenom društvu opšte prihvaćeno je da se poštuju saznanja nauke koja se baziraju na proverenim činjenicama. Ta saznanja su na stalnoj proveri i ako ih nove činjenice uzdrmaju, formira se novi teorijski okvir. Zašto se društvo i pored poznate činjenice o mogućnosti prevazilaženja postojećih naučnih saznanja opredeljuje za njih? Zato što ona (nauka) u najvećem broju slučajeva omogućava predvidive rezultate. Nasuprot naučnih saznanja stoje sva druga saznanja koja nisu naučna. Ovde se pravi velika greška kada se metafizika svrstava u nauku ili pseudonauku. Metafizika ima svoju logiku i njeno poznavanje se ne može porediti sa poznavanjem nauke. Metafizika nam zapravo omogućava da diskutujemo o onim problemima koji nadilaze naše naučno znanje, ne po kompleksnosti, već po izlasku iz jezika nauke, koji ima prostor-vremensku matricu. Oni koji se bave društvenim naukama mnogo češće se susreću sa ovim problemom, jer pored navedene matrice, postoje i neke druge koje se povremeno oslanjaju na neke nedovoljno istražene pojmovne celine poput svesti i njenog razvoja, duha jedne sredine...
Ovde se uvažene dame pozivaju na jedan metafizički problem - slobodu, konkretno slobodu izbora, a radi određenog postupanja. Analiza našeg delovanje spada u domen morala. Ovde treba da se bude oprezan, jer diskusija o slobodi ne znači istovremeno i diskusiju o moralu, a još manje da je sloboda delovanja sama po sebi pozitivan moralni čin (u tom smislu bi na primer, antifašistička borba bila besmislena, jer bi svako imao pravo da bira fašizam). Mi možemo da delujemo u skladu sa nekim nepromenljivim metafizičkim stavovima (deontološka etika) ili u skladu sa tim kakve će rezultate da proizvede naše delovanje (utilitaristička etika), a u okviru njega u skladu sa nekim utilitarizmom pravila gde se ponašamo u skladu sa zakonima (propisanim pravilima) ili u skladu sa trenutnom situacijom (utilitarizam postupaka). Pojedinac može da bude bliži jednom od navedena dva oblika ponašanja (deontološki ili utilitaristički), ali društvo se gotovo uvek opredeljuje za utilitaristički stav, jer kao što pojedinac ima nagon za opstankom tako se i društvo kao zajednica pojedinaca bori za opstanak. Ono čime je zadovoljna većina u društvu, ono što većini obezbeđuje opstanak je u najvećem broju slučajeva odluka zajednice. A šta je to što obezbeđuje najveće šanse? Nauka. Zato i medicina, koja počiva na naučnim saznanjima, kao i druge oblasti naučnog delovanja, su temelj zakona koje donose zajednice. Medicina je duboko utilitaristički opredeljena, što ne znači da kroz neka druga akta ne poštuje volju i slobodu pojedinaca, samo kada se radi o problemu - sloboda pojedinca ili volja društva - ona zauzima lagodniju i izvesniju poziciju po zajednicu. Da nije tako, da li bi uopšte imalo smisla preventivno delovanje?
Možda bi se uvažene dame nasmejale na prethodnu argumentaciju i bile u nedoumici da li sam konzistentan u priči kada tvrdim da savremena medicina poštuje slobodnu volju pojedinaca, a priklanja se obaveznosti imunizacija. Naravno da bih ovo mogao da elaboriram kako bih pokazao da sam u pravu, kroz činjenicu da imunizacijama oslobađamo ogroman broj dece teških infektivnih bolesti, što svako od njih verovatno i želi, ali ću se prikloniti drugačijoj argumentaciji kroz pitanja. Moje prvo pitanje za njih, ako su za puštanje spontaniteta procesa vezanih za zdravlje, zbog čega su studirali medicinu? Drugo pitanje koje sledi iz prvog, zašto se uopšte bave medicinom, jer njihovo delovanje izlazi iz okvira prirodne spontanosti? Naravno da ne želim ni da diskutujem o onima koji su razvili biznis na tzv. „prirodnoj hrani”, jer se tu i ne radi o moralnom stavu, već o nemoralu. Dakle, kroz pokušaj da nam dokažu kako su njihovi argumenti (činjenice) jače od naših, one žele da se bore za principijelnu slobodu izbora, a ne slobodu od bolesti, a zatim nas kroz kvazi argumentaciju ubeđuju da naši argumenti nisu tačni. Mi koji verujemo u imunizaciju treba da dokažemo da nismo falsifikatori nekih činjenica, a oni smatraju da ne treba da dokažu svoju moralnu nedoslednost. Biće obrnuto. Imamo li mi potrebu da dokazujemo ispravnost našeg opredeljenja, kada su iza nas godine i godine bez epidemija Poliomijelitisa, Zaušaka, Malih boginja, Tetanusa? Oni na dva postavljena pitanja nikada ne mogu da odgovore, jer bi odgovor, da su izabrali medicinu, i da je rade radi pomaganja ljudima, indirektno značio, neprincipijelnost u sopstvenom stavu. Moralnu nekonzistentnost.
 |
Nema slobode od parola o slobodi. |
Različiti aspekti slobode
Možda bih iznenadio dame kada bih im rekao da sam pristalica Kantovog određenja čoveka kroz odnos slobodne volje prema kategoričkom imperativu. Možda bih im u prvom trenutku izgledao nekonzistentan, jer zapravo su one te koje podržavaju slobodnu volju, a ja utilitaristički pristup medicine. Ali tu treba da zastanemo. Zašto? Zato što je Kant izričiti protivnik samoubistva. Po njemu slobodna volja gubi svoj smisao ako vodi samoubistvu. Svako treba da bira život, jer to je jedini pravi izbor koji je u skladu sa carstvom svrha.
Šta biraju „naše” pristalice slobode odlučivanja? Ko u stvari odlučuje? Roditelj. Argument je roditeljska ljubav i osećanje ugroženosti sopstvenog deteta. Sve što sledi iza toga da se argumentima potkrepi iracionalnost, toliko je smešno, i da nije opasno po celu zajednicu, ne bi zaslužilo nikakvu pažnju. Ovde se radi o paternalizmu, a ne o slobodnoj volji. Svaka zajednica daje deci i mladim ljudima do punoletstva prostor da nemaju potpunu moralnu i materijalnu odgovornost za svoje postupke. Smatra se da do tog perioda mlada osoba nije u stanju da preuzme na sebe teret samostalnog odlučivanja, pa se daje pravo roditeljima da odlučuju u ime njih. Ne tako davno, pre nešto više od pola veka, imali smo sličan problem sa obaveznim školovanjem. Mnogi roditelji nisu hteli da šalju decu u školu, jer šta će im to kad ni oni nisu bili školovani pa su opet živi. Vremena se dramatično menjaju i danas se skoro i ne susrećemo sa tim problemom. Zašto? Mnogi su shvatili da im škola i obrazovanje daju višestruke prednosti i da im u mnogim oblastima to otvara vrata, odnosno da im omogućava da slobodno ispoljavaju svoje sposobnosti, kao i da slobodno biraju čitav spektar vrednosti, koje im, zbog neznanja nastalog neškolovanjem, ne bi bile dostupne. Bilo je i tada onih koji su argumentovali u pravcu, da ako neko recimo upiše školu može kasnije da poludi, jer tamo je neki Radovan bio normalan dok nije upisao školu. Dakle, čovekova sloboda i njegovo znanje su višestruko povezani, a pošto je trenutni nivo obaveštenosti roditelja o vakcinacijama jako nizak, i da budem grub, ima u sebi obeležja rialitija i teorije zavere, mislim da je za pojedince bolje ono što je izjavio Šopenhauer u svojoj knjizi (2) navodeći Aristotela: „Pametan čovek ne ide za tim da dođe do uživanja nego da izbegne bol.”
Često korišćen argument o ograničenim mogućnostima medicine kao nauke u smislu odgovora na moga pitanja, kao i nemogućnost, garantovanja stoprocentne zaštite bez rizika, najviše govori o onim lekarima koji koriste te argumente. Konačnost saznanja podrazumeva neograničenost čulnih i saznajnih moći, što nije slučaj. Kontinualnost prostor-vremenske matrice je nešto što daje pravo da u svom razmišljanju „uvučemo” i metafiziku. Ona ima jako stroge logičke zakone i ne dozvoljava nikakvu proizvoljnost. Ko to ne shvata ili ne veruje, uputio bih ga na Anselmov dokaz o postojanju Boga, gde se ne navode nikakvi „ovozemaljski” argumenti. Dakle, saznanja ima smisla uporediti sa drugim saznanjima, a o metafizičkim pojmovima razgovarajmo na nivou metafizike.
 |
Krajnje je vreme! |
Zakonodavstvo i sloboda
Možda neko želi da ovaj prostor pretvori u teritoriju, kao što je to učinjeno u Severnoj Africi i na Bliskom Istoku, od mnogih država. Isto je to bezmalo urađeno sistematskim razbijanjem Jugoslavije. Ako zanemarimo ovu političku opasku, ipak moramo da se pitamo čemu služe silne „slobodarske” inicijative koje imaju za cilj derogiranje funkcija države i njenih zakona. Pa, možda čak i da budemo malo indiskretni i da pitamo o načinu njihovog finansiranja.
Savremene društvene nauke govore o državama kao ugovornim tvorevinama, gde svaka počiva na Ugovoru svih subjekata, a koji ima institucijalizovan naziv USTAV. Iz njega slede zakoni, kako opšti tako i pojedinačni. Funkcija zakona je sa jedne strane da nas štite od drugih, a sa druge strane da nas štite od nas samih. To je istovremeno i funkcija zakona iz domena borbe protiv zaraznih i parazitarnih bolesti čiji je sastavni deo i kalendar obaveznih vakcinacija. Zakon tera državu da obezbedi sredstva i logistiku za sprovođenje imunizacije, a istovremeno kroz kaznenu politiku štiti interes deteta od nemarnosti roditelja.
U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti jasno je naveden odnos zakona prema slobodi svakog pojedinca u procesu lečenja i zdravstvene zaštite uopšte, a to sledi iz samog Ustava. Sve je to dalje pretočeno u akte o imunizaciji, a koji se tiču slobode onih nad kojima se sprovodi imunizacija.
Zaključak
Na slobodu se može gledati iz različitih uglova. Zavodljiva, pogotovo nama na ovim prostorima, gde je zalivana i hranjena mnogim životima, gde pri pomisli na nju imamo mrske osvajače naspram nas, ona izaziva bespogovoran nagon. Sloboda, koja je predmet ove problematike, druge je prirode i zasnovana je na odluci za delovanje, kome je prethodilo poznavanje obilje činjenica, dakle, odluka o njoj počiva na znanju. Pozivati se na apsolutnu sigurnost, podrazumeva apsolutno znanje, a to samo po sebi deplasira bilo kakvu priču o slobodi. Pored toga, gde postoji bespogovorna vladavina carstva svrha zasnovana na spontanitetu, tu je besmislena svaka organizovana ljudska aktivnost. Onaj ko zagovara takav scenario nije ni vernik, a još manje medicinski znalac.
Fenomen „jurenja slobode po svaku cenu”, a u poslednje vreme jako je aktuelan problem ličnih sloboda, nastao na ovim prostorima kao povratni efekat socrealističke represije, svesrdno pomagan sa strane, gubi smisao racionalne i izbalansirane društvene aktivnosti i poprima, kao što sam u elaboraciji teme naglasio, revolucionarni prizvuk. Rušiti porodicu, rušiti državu, rušiti... svaku smislenu društvenu celinu. Kao efekat, dobijamo teritorije na kojima će živeti potpuno slobodni pojedinci, sami ili u krdu, sa alfa mužjacima ili ženkama.
Ja kao pojedinac neću, slobodno, izabrati tu opciju. Slobodno ću biti spreman da žrtvujem deo svoje slobode radi života u uređenoj zajednici.
 |
Borba nepismenih za slobodu. |
Primjedbe
Objavi komentar