ANTIVAKCINALNA HIPOHONDRIJA

Društvenim pokretima je trebalo dosta vremena da se pojave u političkoj sferi, ali kad se na kraju to dogodilo veoma brzo se došlo do toga da lično postane političko. Povećana tolerancija i poštovanje prava pojedinca i marginalizovanih se pojavila u zapadnim društvima tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, da bi se u dnevno-politički diskurs probila tek početkom ovog. Većina nas je sklona da pomisli kako je odbacivanje zastarelih konvencija isključivo dobra i progresivna stvar, ipak ona sa sobom nosi svoju tamnu stranu, a to je totalno odsustvo poverenja u autoritete. Verovanje da ljudi treba da budu slobodni da veruju u ono što žele je zajedno sa razvojem internet tehnologije dovelo do enormnog porasta lažnih vesti i infantilne fantazije o trijumfu slobodne volje. Prošle godine je Tramp negujući ovakav narativ uz pomoć „alternativnih činjenica” ostvario pobedu na izborima u Americi, a dogodio se i Brexit referendum. Ovakvi anti-autoritetni stavovi, obilje lažnih vesti i neverovatan broj teorija zavera tvore celokupnu antivakcinalnu sferu već dugi niz godina.

Alternativne činjenice

Odbijanje vakcinacije vlastitog deteta je napad na društvo na isti način kao i utaja poreza. Roditelj time neodgovorno izlaže dete bespotrebnom riziku i ovde je potrebno jasno podvući da on nema apsolutno pravo da bude neodgovoran, te da je detetovo pravo na najbolje moguće zdravstvene mere i zaštitu preče od bilo kojih roditeljskih prava. Neupućeniji u ovu temu skloni su podržavati antivakcinalno „pravo na izbor” ponajviše zato što misle da ovo radi jedan mali broj roditelja, da njihova neodgovornost nije velika jer ostali u velikoj većini vakcinišu ispunjavajući svoju obavezu, i da su time sva nevakcinisana deca van opasnosti. Međutim, slični argumenti se koriste kao opravdanje za sve vrste prevara. Broj nevakcinisane dece je globalno gledano u drastičnom porastu, i logičan sled događaja je da kako obuhvat opadne, tako vlasti uvedu represivnije mere. U zavisnosti od bolesti, epidemija može da krene čim deset posto dece nije vakcinisano. Ovo, naravno, nije pod obavezno, što u takvom razvoju događaja dovodi do akumulacije većeg broja nevakcinisanih u društvu, pa kad do epidemije na kraju neminovno dođe njen udar bude brojniji, vremenski duži i sa težim posledicama. 

Cela priča se svodi na to da roditelji dece koja su mogla biti vakcinisana a nisu, iskorištavaju imunitet zajednice i vremenom dovode do njegovog slabljenja i ranjivosti populacije. Ovo je očigledno pogrešna stvar koja ne treba da bude tolerisana. Francuska je pre nekoliko dana objavila da će deca od početka 2018. morati da prime 11 vakcina, za razliku od tri koliko je do sada bilo obavezno. Time oni prate italijansku odluku iz jula tekuće godine po kojoj je 10 vakcina obavezno (do sada je to bilo šest), što je ujedno i uslov za upis u državne škole. Ove mere možda mogu uznemiriti poneke liberalne duhove ali su potpuno opravdane kao mere kolektivne solidarnosti protiv bolesti, i ispunjavaju pravo zajednice da se štiti od zaraze.

Otpor vakcinaciji u bogatom svetu je primer novo-verskih pokreta koji reprodukuju neke od zaboravljenih loših navika u okvirima tradicionalnih religija. Prisutan je u fundamentalističkim religijama i svoju snagu danas pogotovo ispoljava u pograničnim oblastima Pakistana i Avganistana, gde je prošle godine nekolicina zdravstvenih radnika zaduženih za vakcinaciju dece ubijeno od strane Talibana. To su ujedno i poslednja mesta na svetu gde postoji divlji virus polija. Ovaj antivakcinalni otpor ne treba toliko da nas čudi jer potiče iz društva koje odbacuje modernu medicinu, delom i zato što su joj njene prednosti nedostupne usled siromaštva. Mnogo je lakše verovati u čuda u okruženju koje je zahvaćeno ratom kada lek nije dostupan.

Antivakcinalisti u zapadnom svetu su dosta drugačiji. Neretko su veoma bogati sa potpunim pristupom modernoj medicini koju licemerno preziru sve do momenta kada im postane preko potrebna. Donald Tramp je čak prihvatio diskreditovane Vejkfildove teorije koje vakcine povezuju sa autizmom i popularizovao ovaj nesumnjivo opasan „slobodoumni” narativ svojim govorima i tvitovima. 

Organizatorka i moderatorke prvog antivakcinalnog protesta u Srbiji 2015.

Hipohondrija je izraz za umišljenog bolesnika koji označava anksioznost i depresiju što je veoma ozbiljno psihičko stanje, međutim, ono je danas mutiralo u oblik anksioznosti koji šteti mnogo više drugim ljudima nego obolelom. U izvesnom smislu, antivakcinalisti su nosioci ovog psihičkog stanja koje prenose dalje čineći ga zaraznim gotovo isto onoliko koliko su zarazne bolesti protiv kojih ne žele vakcinisati decu. Ova zaraza „AV virusom” se takođe mora staviti pod kontrolu.