TEORIJE ZAVERE I VAKCINACIJA

Integralni tekst koji je u skraćenoj verziji štampan u listu „Danas”.

Ljudi su oduvek bili skloni da jednostavnim i logično objašnjivim pojavama pridaju skrivena značenja. Interesantno je da teorije zavere ne samo da opstaju, već i cvetaju u današnje doba razvijene nauke i tehnologije. Neke od njih dovode do uznemirenja javnosti širih razmera, pa je početkom ovog leta NASA našla za potrebno da demantuje postojanje tajnih kolonija na Marsu gde, navodno, kidnapovana i raketama dopremljena deca rade pod ropskim uslovima. Među propagatorima te nastrane ideje je i jedan od američkih predsedničkih kandidata 2012, R.D. Stil, koji se poziva na dečake pobegle s „crvene planete” (valjda teleportovanjem?). U poređenju s takvim političarima, mi još dobro prolazimo.

Kod nas su popularna „pouzdana saznanja” o masovnom narušavanju fizičkog i mentalnog zdravlja „kemtrejlovima” (reč je o tragu vodene pare, nastale iza aviona na velikim visinama) i HAARP-om (to je bezazleni program prenošenja talasa visoke frekvencije u jonosferi), a još je uvreženije uverenje o zatiranju naroda osiromašenim uranijumom. Nameće se pitanje kako je moguće da je, među stotinama nesporno opasnih hemijskih supstancija kojima je bombardovanjem obilato zagađena životna sredina u Srbiji, odabran baš element za koji u nauci uopšte nema dokaza da je kancerogen. Kao da je neki NATO strateg angažovao grupu naših bukača kako bi ovaj vojni savez eskulpirao odgovornosti i, istovremeno, učinio nas smešnim pred svetskim javnim mnenjem.

Za svoju „teoriju” o osiromašenom uranijumu kao dominantnom uzroku raka ovim nazovi patriotama trebali su podaci o navodnoj epidemiji raka. Bila ih je ipak sramota da sami izmišljaju brojeve, pa se svi pozivaju na jedan jedini izvor - svog kolegu koji se nije ustručavao da grubo falsifikuje podatke i da se, da cinizam bude veći, pritom još pozove na Institut za javno zdravlje „Batut”. U ovu izmišljotinu su, nažalost, mnogi poverovali, a nevolja je što ona vodi fatalizmu i nespremnosti da se odbacuju rizična ponašanja, važan uzrok nastanka grupe bolesti poznate kao rak, dominantno izazvane spoljašnjim činiocima.

Među svim lažnim vestima ipak je trenutno najvažnije poimanje vakcine protiv malih boginja, zaušaka i rubeole (MMR vakcini) kao uzroka autizma. Ono ima sve karakteristike teorije zavere, a njeni zagovornici ovaj opravdano posprdni koncept o zavedenim ljudima i njihovim „ispiračima mozga” odbacuju kao „floskulu”. Po njima je teorija zavere, o kojoj se inače studentima predaje na našim fakultetima, „izmišljena” pre više od pola veka kako bi se sakrile okolnosti Kenedijeve smrti. Pozivajući se na psihijatre iz svojih redova, tvrde da nisu paranoični, jer ih je mnogo, a paranoja je retka bolest. Problem takvih psihijatara, osim zapanjujućeg odsustva samouvida (stručno, introspekcije), predstavlja nerazlikovanje zaista retke paranoičnosti od relativno česte paranoidnosti, o čemu je belodani dokaz njihov pokret. Dakle, ne postoji teorija zavere, ali su istovremeno sve oko nas lokalne ili globalne zavere kojima su oni tvrdokorno zaokupljeni. Tako stvorenim mentalnim oklopom postali su nepristupačni za bilo kakav razuman argument, pa je s njima uzaludno razgovarati.

Primera je mnogo. Oni osporavaju dobronamernost najuglednijih međunarodnih i nacionalnih institucija, recimo Svetske zdravstvene organizacije (SZO) uobražavajući da se tamo „mnoga lica nalaze na listama za hapšenje”. Ne zamaraju se objašnjenjem zašto takve „kriminalce” niko ne hapsi. „Javilo im se”  da su stručna i  naučna javnost podeljene, ali navodna poštena polovina ne sme da se oglasi u strahu od vlasti. Tumače da mnoge države, uključujući Srbiju, izdaju sopstveni narod pod mračnim pritiskom farmakomafije.

Tako dolazimo do posebnog apsurda, jer bi farmaceutskoj industriji bilo u interesu da ljudi što više obolevaju, pa da troše novac na skupe lekove. Po logici stvari, antivakcinalisti bi najpre mogli biti osumnjičeni kao plaćenici. Kada bi zavirili u finansijske izveštaje cele te branše, videli bi da se najmanje zarađuje upravo na vakcinama.

Njihov sveti lik je prevarant E. Vejkfild, koji je unapred uzeo skoro pola miliona funti da obmane naučnu javnost povezivanjem MMR vakcine s autizmom, zbog čega mu je trajno oduzeta licenca. Vrednost njegovog „čuvenog” članka iz 1998, zasnovanog na ispitivanju 12 malih pacijenata, osporava niz marifetluka, između ostalih prikaz još od ranije prisutnog autizma kao posledice vakcinacije i prevođenje neke neautistične dece u kategoriju autistične. Danas se pouzdano zna da je rizik pojave autizma isti među vakcinisanom i nevakcinisanom decom. Otuda otpada i njihov omiljeni „dokaz” da se Amiši ne vakcinišu i ne obolevaju od autizma. Prvo, oni se vakcinišu u visokom procentu, drugo, još i te kako ih pogađa autizam, a treće oni se toliko razlikuju od ostalog sveta da je neozbiljno opredeliti se baš za MMR vakcinu kao uzrok bilo čega. Po toj analogiji, svakoj tehnološkoj inovaciji koju Amiši izbegavaju mogao bi da se pripiše isti efekat.

Antivakcinaliste uopšte ne dotiču ove otrežnjujuće istine, već se ustremljuju na Danca Pola Torsena koji je, kao član jednog od mnogih istraživačkih timova, pomogao otkrivanju Vejkfildove prevare. Tvrdnjom da je „izdata poternica” za Torsenom (koji inače vodi jednu uglednu naučnu ustanovu u Danskoj), oni odbacuju rezutate više stotina istraživača, nezavisno došlih do istih zaključaka. Uz to, Torsen je bio samo koautor neosnovano osporenog članka, pa nije ni mogao da samostalno krivotvori nalaze. Najvažnije je što on, za razliku od Vejkfilda, nije optužen za naučno nepoštenje, već za finansijske mahinacije (novac za istraživanje preusmerio je za privatne svrhe).

Nigde u svetu na ovu predrasudama okamenjenu grupu ne ostavlja utisak činjenica da bi bez njihovog pogubnog delovanja do danas verovatno bili iskorenjeni dečja paraliza, male boginje i rubeola, jer opasnost od ovih bolesti smatraju propagandom. Dopuštaju, doduše, da od malih boginje umiru godišnje po 1-2 Engleza i Francuza, ali takav ishod pripisuju biološki manjoj vrednosti žrtava, koje zato i treba prepustiti sudbini. To je opasan primer oživljavanja rasne higijene, s gnušanjem odbačene 1945, po kojoj samo superiorni pojedinci imaju pravo na život.

Sve ove „argumente” sa zapanjujućom podudarnošću ponavljaju antivakcinalisti širom sveta. To je i razumljivo jer se nadahnjuju na istim izvitoperenim izvorima. Naši antivakcinalisti se još zalažu da i mi, poput Engleske, proglasimo MMR vakcinu neobaveznom. Ne pada im na um da je među Englezima obuhvat ovom vakcinom preko 90 odsto, kao i da smo mi po svim merljivim parametrima mnogo bliži susednoj Rumuniji, nego toj dalekoj zemlji na drugom kraju kontinenta.

Pominju svoja prava, zaboravljajući da njihova cena ne sme da bude tuđa šteta. Kratkovido postavljaju pitanje kako njihova nevakcinisana deca ugrožavaju vakcinama zaštićenu populaciju (naravno da to čine, makar samo zato što postoje deca pošteđena vakcinacije iz medicinskih razloga, kao i odojčad koja za tu zaštitu još nisu stasala). Prete i Ustavnim sudom, mada su svesni da bi odluka sudija bila podudarna sa stavom do koga se došlo u Hrvatskoj. Prvo, roditelji imaju određena prava, ali ona nisu apsolutna; drugo, po preuzetim međunarodnim konvencijama, dete ima pravo na zdravo odrastanje, nezavisno od zabluda svojih roditelja, i treće, neotuđivo je pravo društvene zajednice da se štiti od opasnosti.

Ostavimo po strani komplikacije od malih boginja, recimo zapaljenje mozga, često s trajnim posledicama, koje pogađa svakog 1000. bolesnika, kao i pogubne posledice uskraćivanja zaštite dece vakcinama protiv zaušaka i rubeole. Zapitajmo se kako nijedan laik ne dosađuje građevincima zbog načina na koji armiraju beton, ali se mnogi pačaju u sastav i dejstvo vakcina. Nije li normalno da se stručnjacima prepusti da po savesti obavljaju svoj posao, u konkretnom slučaju da štite narod od epidemija ili da im se bar pošalje trezven sagovornik s osnovnim znanjima o temi koja je predmet rasprave?

Zoran Radovanović
profesor univerziteta, epidemiolog