KAD NAUČNICI MRZE NAUKU

Donald Tramp je nedavno postavio Skota Pruita na čelo Agencije za zaštitu životne sredine, a Rika Perija na mesto vodećeg u Ministarstvu energetike, čime je pseudonauka ozvaničena i institucionalizovana. Zajednička stvar svoj trojici pomenutih je što negiraju činjenicu da povećanje koncentracije ugljen-dioksida zadržava toplotu u atmosferi, podiže temperaturu površine Zemlje i podstiče drastične klimatske promene. Iako je „efekat staklene bašte” neosporan, sadašnja američka administracija je uspela da ga opovrgne, i ukloni sa veb sajta Bele kuće. Naredni korak je poništavanje američke strategije za  borbu protiv klimatskih promena.

Naravno, ovaj anti-naučni stav ne bi bio zastupljen da ga nisu podržali neki naučnici uprkos tome što postoji jasan konsenzus među njima, i uprkos tome što je jasno da je globalno zagrevanje prava i opšteprisutna pretnja. Nažalost, tokom istorije ovakve naučnike nije bilo teško pronaći. 

Godine 1985. istaknuti antivakcinalni aktivista Barbara Li Fišer je napisala knjigu „Pucanj u mraku”. U jednom poglavlju Fišerova tvrdi da vakcine izazivaju autizam, i to skoro da niko nije ni primetio. Ali, kada je 1998. naučnik iz Velike Britanije - Endrju Vejkfild, objavio rad tvrdeći da vakcina protiv morbila, zauški i rubeole (MMR) izaziva autizam, svi su primetili. Za kratko vreme više od 1500 članaka po novinama i časopisima širom sveta je podržalo Vejkfildovu teoriju, što je rezultiralo time da na hiljade roditelja prestane vakcinisati decu ovom vakcinom. Kao posledice toga na stotine mališana je hospitalizovano zbog komplikacija sa malim boginjama uz četiri smrtna slučaja. 

Teks - autističan pas.

Tokom poslednje dve decenije 17 velikih studija u kojima je obuhvaćeno više miliona dece je nedvosmisleno pokazalo da Vejkfildova teorija nije tačna. Ipak, ideja da su vakcine uzročnik autizma se zadržala, a zahvaljujući antivakcinalnim grupacijama još i više dobila na snazi. Male boginje, koje su početkom 2000. u Americi bile eliminisane, danas opet cirkulišu među populacijom. 

Duvanska industrija je takođe našla naučnike koji su spremni negirati da pušenje cigareta izaziva kancer pluća. Tokom pedesetih godina prošlog veka dve studije objavljene u časopisima American Medical Association i British Medical Journal su pokazale da ljudi koji puše cigarete imaju veće šanse da obole od kancera pluća nego oni koji ne puše, ali i da se rizik povećava ako je konzumiranje cigareta učestalije. Cenjeni genetičar tog vremena - Klarens Litl Kuk, je osporavao te studije na miševima govoreći: „Ako je dim u plućima uzrok kancera onda bismo svi trebali odavno da ga imamo”. Iako će samo jedan procenat ljudi koji puše cigarete dobiti kancer pluća, uzročno-posledična veza je jasna. Duvanska industrija je uz pomoć Klarensa Litl Kuka unela sumnju u naučne rezultate, i ona se održala do današnjih dana.

Na vakcine me teraju, a cigarete i pivo brane još od malih nogu.

Pokret ljudi koji ne veruje u klimatske promene je pratio sličnu putanju. Majkl Men u svojoj knjizi: „Efekat ludnice: kako pokreti koji ne veruju u klimatske promene prete našoj planeti, uništavaju našu politiku i izluđuju nas” (Columbia University Press 2016.), opisuje neke od naučnika koji su podržali nepodrživu poziciju. Na primer, 1990ih, gromoglasno se objavljuje rad dva naučnika sa univerziteta Alabama u Birmingemu: Džon Kristi i Roj Spenser. Njih dvoje su koristeći se satelitskim procenama atmosferskih temperatura utvrdili da toplota nižih slojeva atmosfere nije uopšte u porastu. Tokom naredne decenije, industrija fosilnih goriva i njeni političari su se pozivali na ove podatke svaki put kad im je zatrebalo da podrže svoje tvrdnje. Na kraju se ispostavilo da su Kristi i Spenser napravili grešku u proračunima (koristili su znak minus tamo gde je trebalo plus) i time na volšeban način eliminisali globalno zagrevanje.

Joše jedan antinaučni pristup korišten od strane naučnika za poricanje klimatskih promena je bio kad su umesto analiziranja kretanja temperature na Zemlji tokom vekova i milenijuma, analizirali vremenski interval od jedne dekade (od El Ninja 1998. do 2008.) čime je problem sveden na minimum. To je jednako tvrdnji da proleće ove godine neće stići zato što je 27. mart bio topliji nego 9. april.

Zašto neki naučnici rade takve stvari? Jedna mogućnost je da nisu mnogo pametni, i da su na dnu njihove naučne klase gde ljudi čine značajne greške. Ali nije to. Nekoliko najpoznatijih svetskih naučnika su otišli na tamnu stranu. Luk Montanji, dobitnik Nobelove nagrade za dokazivanje da je HIV virus uzročnik AIDS-a, smatra da je autizam bakterijska infekcija koja može da se leči antibioticima. Linus Pauling, jedina osoba koja je dobila dve Nobelove nagrade (za mir i hemiju), tvrdi da će vitamini uzeti u mnogo većim količinama od preporučene dnevne doze smanjiti mogućnost dobijanja kancera, eliminisati srčane bolesti i rapidno produžiti život. Vrhunski virusolog - Piter Desberg, odbija da poveruje u dokaze da je HIV virus uzročnik AIDS-a.

Drugo i mnogo jasnije objašnjenje pojave naučnika koji poriču naučne istine je da su plaćeni za to. Kako stvari stoje rat protiv dokaza za klimatske promene će se nastaviti dok god postoje fosilna goriva i fosilna industrija. Ipak, novac ne objašnjava sve jer pomenuti Montanji, Desberg i Pauling važe za naučne zvezde, koje su prethodno hvaljene po medijima za svoj rigorozan i naporan rad. Možda je deo problema u tome što je tanka linija koja razdvaja genija od ludila; ili je ovim naučnicima potrebno nešto novo da bi oživeli slavu iz prošlosti - nešto senzacionalno.

Naučnici su i kontraši po prirodi. Oni dobijaju nagrade i grantove onda kada otkriju nešto novo, ne kada potvrde nešto što je već poznato. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da mediji vole kontraverze, te da spremno čekaju da neki poznati naučnik iznese kontraverzno ili antinaučno viđenje. Da budem do kraja jasan, mediji bi najradije pisali kako vakcine izazivaju autizam (to je ipak trilerski zaplet) nego da su vakcine sigurne i bezbedne (što je beskrajno dosadno). Neretko se u ime „ravnoteže” iznose i viđenja obe strane, čak i onda kada je samo jedna strana podržana od strane nauke.

No, to je već opasna igra kojom se igramo, i mnogi će ispaštati zbog toga. 


Pol Ofit, profesor pedijatrije i direktor edukacionog centra za vakcine u Filadelfijskoj dečjoj bolnici, autor knjige: "Pandorina laboratorija: sedam priča o greškama nauke".