UČENJE SLOBODE
Objavljeno u nedeljniku „Kragujevačke“ novembra 2017.
Možda još uvek poneko i nije čuo da među kuriozitetima velikog vašara savremenog sveta postoje i ljudi koji su obnovili drevna prenaučna verovanja prema kojima planeta Zemlja nije lopta nego ravna ploča. I to ne da tek postoje, nego je pokret takozvanih ravnozemljaša u konstantnoj ekspanziji: i brojem privrženika širom sveta i novim elementima nadogradnje teorije, te argumentima poricanja naučne i oficijelne slike sveta, teorija ravne zemlje je sve veća i sve agresivnija.
Međutim, ako su ravnozemljaši još koliko-toliko nekakav retro-novum, narativ snimatelja, posmatrača, iščekujućih vernika i teoretičara planete Nibiru je već klasik žanra teorije zavere. Planeta Iks, ta ključna ekscentrična džinovska planeta sunčevog sistema, za koju su navodno znali još drevni Sumeri, a koja prema ovoj teoriji kruži svemirom i kroz naš sistem prolazi u pravilnim višemilenijskim periodima, svaki put zatirući život na zemlji i obeležavajući početak novog evolutivnog ciklusa, i koja, evo, upravo ovih godina dolazi (već pola decenije odlaže se, iz godine u godinu, iz meseca u mesec, taj randevu), dakle, ta planeta Nibiru, ima ovde na zemlji ne samo poklonike i simpatizere, nego i propagandiste, medijske agitatore i publiciste, pa čak i akreditovane promotore iz sveta naučno-istraživačke i akademske zajednice. Naučnici različitih humanističkih i prirodnjačkih struka pridodali su se ovoj klasičnoj i razgranatoj teoriji zavere, iz koje se generiše niz konspiroloških tema (i tema Anunaki - reptilskih gospodara, i drevnih astronauta), potpuno uništivši pritom svoj akademski kredibilitet i naučne karijere. Ili su, čisto poslovno, pronašli unosnije tržište za valorizovanje akademskih zvanja i akreditacija?
Politička snaga teorija zavere
Kada se, evo, misao već svraća na tu plodnu i neiscrpnu parcelu sa zemlje ljudskih utopija i stvaralačkih konstrukcija mašte, koju u registru sveznanja rubriciramo pod odrednicom teorije zavere (teorije konspiracije, konspirološke teorije, teorije koje razobličavaju i obnaroduju nekakvu bitnu konspiraciju, zaverenički čuvanu tajnu) nepravedno bi bilo ne pomenuti najrazvijeniju, politički najjaču i ponajstariju teoriju zavere savremenog sveta, niklu iz širokog krila registrovanja i pogovaranja NLO fenomena, a specijalizovanu u formi dokumentovanja i razotkrivanja tajnog prisustva vanzemaljskih rasa na Zemlji, dakako, pod strogom zaštitom najmoćnijih vlada (pre svega SAD). Ova teorija zavere zapravo i nije baš sasvim jedna teorija. Ona ima toliko rukavaca, grana i podogranaka, takoreći sekti, da je valjda još samo taj njen unutrašnji pluralitet zaštita naučne i oficijelne slike sveta od njene ogromne političke snage. O kakvoj političkoj snazi je reč?
Broj ljudi na planeti Zemlji koji tvrde da su videli vanzemaljce, njihove letilice, ili bili posećeni, pa čak i kidnapovani od strane vanzemaljskih bića, više desetina puta je veći od broja ljudi koji tvrde da su videli Eskime ili neke udaljene i nepristupačne geografske destinacije. Dodajte sad tom broju i sve one koji im veruju ili su skloni da im poveruju. Kolika je to snaga u demokratskom društvu jasno pokazuju socijalna istraživanja na tu temu, koja se redovno vrše, a naročito to što se do rezultata takvih istraživanja ne dolazi baš lako. U Sjedinjenim Američkim Državama, koje su glavna konspirološka baza i čija je kultura zavičaj skoro svih velikih teorija zavere (ovo je jako važno uočiti!), takvi ljudi čine ubedljivu većinu!?
Da li je ijedan američki predsednik, ijedan značajan program vlade, uživao takvu podršku većine, od bezmalo 60%? Ništa nije neobično što je, recimo, predsednik Obama u svojoj poslednjoj kampanji morao da osmisli i posebno obraćanje za poklonike teorije ravne zemlje!? Konspirološke naknadne analize nekih čuvenih govora i značajnih obraćanja bivših predsednika, naročito Kenedija, začetnika programa Apolo, i Regana, pokrovitelja programa Rat zvezda, učinile su obavezujućom institucijom nacionalne demokratije, još od Klintona, predsednikovo televizijsko propitivanje po pitanjima vanzemaljaca. Za sada se predsednici dobro drže. Njihovi odgovori su sve duhovitiji i sve češće dvosmisleni, tako da im ni prema kriterijima političkog marketinga ne nanose štetu, jer ne izneveravaju sasvim ni razuzdane želje konspirološke većine.
Koliko je želja za prisustvom vanzemaljaca jaka i kakav problem stvara društvenom životu savremene nauke, jer nauka izneverava budući da je nesposobna udovoljiti joj, najbolje ilustruje nedavni incident sa redovne konferencije za novinare jednog od valjda važnijih direktora istraživačkih projekata NASA (mislim da se, kao i onaj stariji fizičar, preziva Herc). Iako je konferencija uredno zakazana, brižljivo najavljena i tematski unapred određena, siroti direktor NASA ipak nije imao na raspolaganju srpski režim odnosa s javnošću, koji bi nepoželjnim novinarima uskratio akreditaciju, promuvanim zavrnuo šiju, a prisutnima podelio šta ima da pitaju. Usled takvog javašluka i elementarne bezbednosne inferiornosti demokratije, dogodilo se da mu nijedno pitanje nije postavljeno na temu konferencije, dakle, o onome o čemu je u uvodnom delu govorio, a bezmalo sva su išla za tragom vanzemaljaca. Vidno razočaran i iritiran, naučnik je još jednom objasnio zbog čega misli da redovne konferencije treba ukinuti i najzad, preko volje, ponudio traženi odgovor: „Kada bi intelektualno, tehnološki i civilizacijski superiorniji oblik života izvan zemlje stvarno i postojao, valjda vam je jasno da ga nikad ne bismo upoznali. Do takvog susreta neće doći. Dovoljno je na tu temu samo primeniti običnu ljudsku inteligenciju pa da se shvati kako je prvo što bi takva rasa preduzela bilo onemogućavanje da saznamo da su nas otkrili.” Reče on i svim konspirolozima od zanata samo implicitno potvrdi, ne rečju nego činom, ono što i sami tvrde: da su vanzemaljci okupirali planetu, alijenirali je, da su u sprezi sa vladom koja ih podanički štiti i da je NASA jedan od glavnih vladinih instrumenata za prikrivanje te krucijalne zavere. Teorije zavere su naprosto takve, konstruisane kao paranoja: sve čime bi ih opovrgli ili razuverili njih samo dodatno hrani.
Folklor savremene demokratije
Teorije zavere su folkloristika, narodno predanje savremenog sveta, pa je, shodno tome, etnologija njihova rubrika, kao nauka i oruđe prosvećene civilizacije kojim se primarno obrađuje i kritički sagledava ova oblast. Ono što su bili mitovi i legende, bajke i usmena fantastika primitivnog sveta drevnosti, tu duhovnu i socijalnu ulogu u savremeno doba ispunjavaju teorije zavere.
Informativna inferiornost i obrazovna supstandardnost teorija zavere, u sprezi sa malignim ispoljavanjima nekih od njih (pod udar „lova na crvene veštice” u jednom trenutku mogao je pasti bilo koji građanin SAD, što je bila direktna posledica konspiroloških pogovaranja i raširene fame o zaveri infiltriranih komunista; komad Artura Milera „Veštice iz Salema” direktna su kritika, ali i prefinjena socio-psihološka studija Makartijeve ere), pa čak i estremnim masovnim zločinima kojima su pojedine teorije zavere utrle put (vajni Protokoli Sionskih mudraca iz Rusije i raširena hipoteza o jevrejskoj demokratskoj i finansijskoj zaveri protiv tradicija hrišćanskog čoveka i sveta u temeljima su još uvek teško shvatljive lakoće sa kojom su, bez značajnijeg otpora ljudi, milioni Jevreja u prošlom veku stradali u koncentracionim logorima Hitlerove Nemačke i Staljinovog Sovjetskog Saveza) decenijama su važile kao razlog komunikativnog prezira, intelektualnog nipodaštavanja i potpunog oficijelnog ignorisanja teorija zavere. Prišiti nekom argumentu etiketu „teorija zavere” značilo je potpunu diskvalifikaciju, njegovo deklasiranje i eliminaciju iz kruga ozbiljnih razgovora i pristojnog sveta. Uprkos tome, konspirološke teorije su nastavile da vode svoj podzemni, marginalni život i zajedno sa razvojem demokratije gradile sebi prohodnost ka centru, sasvim se primičući glavnom toku javne svesti i društvenih pogovaranja. Ne samo zato što je konspiracija i konspiratornih aktivnosti bilo sve više, a nema sumnje da zavera ima među ljudima otkako je sveta i veka, nego izgleda upravo zato što ima nečeg u savremenoj demokratiji što izuzetno pogoduje teorijama zavere, što ih strukturno podržava i doprinosi njihovom umnožavanju, omasovljenju i prodoru.
Neki od temeljnih pojmova savremene civilizacije, kao na primer globalizacija, ne samo da imaju jak oponirajući vrednosni kontrapunkt u doživljaju mase, nego se u pojedinim društvima, kao što je i Srbija, prvenstveno doživljavaju negativno, i to upravo u ključu teorija zavere. I nakupci sa pijace umeju da vam objasne globalnu zaveru finansijske elite protiv čovečanstva. Srbija se posle vekovnih muka za uspostavljanje sistema zdravstvene zaštite, kao u rajetinsko avetno doba, ponovo suočava sa rizikom epidemijskih boleština i porastom smrtnosti dece, a sve zbog roditeljskog bojkota vakcinacije zasnovanom na konspirološkoj teoriji o ljudožderskom mehanizmu zavere koji navodno deluje preko Svetske zdravstvene organizacije i farmakomafije. Postoje čitave grupe porodica koje na placevima po opustelim selima i pradedovskim obezvređenim imanjima već pripremaju odstupnice za beg iz civilizacije i preživljavanje njenog kolapsa koji samo što nije usledio. I što je najvažnije, to najčešće nisu tašti fantomi, čudaci i poluuračunljivi ljudi. Naprotiv, i psihološka istraživanja potvrđuju veću sklonost prema teorijama zavere kod inteligentnih, otvorenih i kritički raspoloženih ljudi.
Zavera ili alijenacija
Očigledno je da teorije zavere značenjski počivaju na onoj osobini istine koja se stručno naziva koherencija iliti logička konzistentnost. Ista ona intelektualna sposobnost koja na osnovu nekoliko raspoloživih činjenica stvaralački konstruiše i deduktivno razrađuje konkurentne modele naučnih objašnjenja, kreator je i teorija zavera. Kako se takve teorije pletu oko polaznih pretpostavki čiju je verodostojnost nemoguće proveriti, jer su po definiciji strogo čuvana tajna zaverenika, sva ubedljivost teorija zavere počiva na neprotivurečnosti. Kao i kod laganja i bilo koje druge obmane, ali i kao kod pojedinih psihoza. Naravno, „to što ste vi paranoični ne znači da vas mi ne progonimo”, te strogo logički uzev taj nedostatak korespondencije u krucijalnoj hipotezi nije argument za opovrgavanje cele teorije. Međutim, jeste dovoljan razlog za eliminaciju njene naučnosti i konkurentnosti u prosvećenoj komunikativnoj zajednici. Nijedna čisto spekulativna teorija nema više status naučne teorije ma koliko se logički čvrsto držala. Kako će reći Rasel, teorije tipa „Svi stolovi se pretvaraju u kengurove kad ih niko ne gleda.” su neoborive, ali su i potpuno beskorisne. Ono što nije formulisano tako da nudi stroge uslove važenja i efektivne metode opovrgavanja više nema mesta u svetu naučne kulture.
To naravno ne uzbuđuje teorije zavere i njihove poklonike. Oni su sa naukom raskrstili. Univerzitete, naučne i istraživačke institute, njihove titule, nameštenja i promotivne benefite smatraju glavnom socijalnom koruptivnom vezom oficijelne nauke i ukupne zvanične slike sveta koju kontrolišu zaverenici. Nauka je za njih krivotvorena zaverenička konstrukcija koruptivnih elita. Oni ne da ne tuguju zbog nenaučnosti svojih teorija već se tom neprihvaćenošću upravo razmeću: oficijelna isključenost je baš ono što njihove umotvorine osvedočuje i preporučuje javnosti kojoj se obraćaju.
Tu su upravo i ključni simptomi. Stvar sa profitabilnošću naučne produkcije u poređenju sa njihovom stoji upravo suprotno. Broj ljudi najpre sposobnih da pročitaju jedan naučni tekst, pa potom zainteresovanih da to i učine, pa još i da ga kupe, otkupe i slično, verovatno je sto hiljada do milion puta manji u odnosu na publiku njihovih sočinjenija. Teorije zavere su preduzetništvo iz domaće radinosti, sitan biznis spekulacije koji računa sa prometom na malo, u poređenju sa korporativnim monolitom naučne kulture.
Ono što je, međutim, ključno istaći jeste lakoća njihovog prometa, nesmetana i široka dostupnost njihovih pijačnih džidža-midža koja je moguća isključivo i samo u svetu liberalne demokratije. Teorije zavere predstavljaju unosan posao jedino zahvaljujući vrednostima upravo one civilizacije na koju su se obrušile. To je folkloristika liberalizma za koju se opredelila šarenolika armija: poraženih, samoisključenih, zastrašenih, apatičnih, nespremnih... ali i obmanutih i sistemski zavedenih. U savremenom svetu koegzistiraju i totalitarne strukture koje se obilato koriste teorijama zavere u cilju manipulacije, usmeravanja i kontrole masa. Sve to teorije zavere čini narodnim stvaralaštvom i opredeljenjem koje bolno ukazuje na nesrazmernu podvojenost savremenog sveta, na visoko podignute standarde koje čovek, kakav se najpre i najčešće sreće, teško ispunjava.
Primjedbe
Objavi komentar