SVE ŠTO STE HTELI DA ZNATE O OSIROMAŠENOM URANIJUMU, A NISTE SMELI DA PITATE

U Kolarčevoj zadužbini proleća gospodnjeg 2016. negde pred sam kraj promocije knjige „Istina o vakcinama” i prigodnog predavanja ušlo je desetak ljudi, te se strateški rasporedilo po sali. Svaki od njih je po završetku postavljao unapred pripremljena antivakcinalna pitanja, i bilo je lako odrediti gde ideološki pripadaju. Namera im je bila da naprave atmosferu koja odgovara skupu neke ekstremno desne političke organizacije, ali nisu uspeli u tome.

Čovek koji je seo odmah do mene autoru knjige uputio je sledeće pitanje: „Ako su vakcine tako dobre kao što tvrdite, kad će biti izmišljene neke protiv radijacije koja je ostala od NATO bombardovanja zbog koje danas masovno umiremo od kancera?”.

Mislio sam da će ga profesor ignorisati jer je pitanje isuviše besmisleno i ideološki opterećeno, međutim, pružio mu je kompletan odgovor uz sva potrebna dodatna obrazloženja za vreme kojih je neki glas dobacio: „Prvo NATO, onda vakcine!”.

U Srbiji je tokom poslednjih petnaestak godina napravljena atmosfera u kojoj se smatra nacionalnom izdajom svako odsustvo verovanja u priču da uranijum izaziva kancer - po ovom narativu, broj obolelih od kancera je pet ili šest puta veći nego u evropskim državama. Dakle, potrebno je slepo verovati u dve laži. U tome učestvuju određene političke organizacije koje planski šire ovu agendu po medijima i internetu, ali i nepošteni ljudi iz naučne i medicinske zajednice. Svaki tekst koji na ovu temu govori jezikom naučnih činjenica biva uzet na zub, a autor istog zaprima na desetine mrziteljskih komentara. Pravi stručnjaci znajući sve ovo ostaju nemi, i postalo je skoro pa nemoguće dobiti istinite podatke.

Cilj ove prepiske između dva stručnjaka koji slično misle, ali se na početku nisu slagali, je da vam dostavi na uvid ono najosnovnije o osiromašenom uranijumu. 

Poštovani profesore Radovanović,

Čitajući Vaš članak o osiromašenom uranijumu u Politici nisam mogao da izdržim, a da ne skrenem pažnju na neke nedorečenosti u tekstu. 

Naime, u IARC monografiji Volume 100D, koja se isključivo bavi efektima radijacije navodi se i sledeće:

1. sve čestice, bez obzira na poreklo, imaju identičan efekat na DNK;
2. svi radionukleotidi koji emituju alfa čestice i koji su adekvatno ispitivani pokazalo se da izazivaju rak kod ljudi i životinja;
3. iako uranijum, kao i osiromašeni uranijum, nije svrstan u grupe humanih karcinogena, u navedenoj monografiji jasno stoji da je uranijum, uključujući i osiromašeni uranijum karcinogen za životinje, dovoljan nivo dokaza, što znači za više životinjskih vrsta;
4. osiromašeni uranijum pored alfa čestica (budući da najčešće uključuje tri izotopa) emituje i beta, i gama zračenje;
5. jedinstven je stav onkologa (najpoznatiji udžbenik iz onkologije DeVita, 2015) da ne postoji prag zračenja koji bi se mogao označiti kao bezbedan;
6. to što uranijum postoji u prirodi i što pojedinac godišnje primi u proseku oko 5 milisiverta (mSV) apsolutno ne anulira ulogu osiromašenog uranijuma, prirodno ne znači i dobro, uloga radona je dobro prepoznata činjenica u karcinogenezi.

Sve ovo navodim apsolutno ne sporeći činjenicu da osiromašeni uranijum nije imao nikakav ili gotovo nikakav efekat (recimo teoretski) na broj novoobolelih od raka u Republici Srbiji imajući u vidu pre svega minimalne doze zračenja koje emituje osiromašeni uranijum i mogućnost dospevanja do organizma.

Želja mi je bila da ukažem da osiromašeni uranijum nije potpuno bezbedan i da apsolutno nije poželjan.

Srdačan pozdrav!

Dragi kolega,

Suštinsko pitanje glasi: Koliko je građana Srbije dobilo rak od osiromašenog uranijuma (OU)?

S ogromnom verovatnoćom može se tvrditi: NIJEDAN!

Ne samo epidemiološka i narodnozdravstvena tačka gledišta, već i elementarna logika nameću nam zaključak da je to jedina istina.

Verujte mi da spekulacije o katastrofalnom učinku neke alfa čestice predstavljaju skolastičko raspredanje bez ikakvog značaja. Štaviše, opasne su jer se zloupotrebljavaju da se nametne zaključak kako je OU koštao života mnoge hiljade građana Srbije.

To je prevashodno nemoralna manipulacija od strane male grupe ideološki zaslepljenih pojedinaca i njihovih nedovoljno obrazovanih i/ili ne mnogo bistrih sledbenika, koja se, nažalost, široko „primila“ u narodu.

Na nama je da ne povlađujemo takvim podvalama, već da narod prosvećujemo istinitom informacijom, ma koliko to, kao u ovom trenutku, bilo nepopularno.

A, pogledajmo šta je ta istina:

1. Međunarodna agencija za istraživanje raka sastavlja najautoritativnije liste sigurnih (119), verovatnih (81) i mogućih (292) kancerogena za ljude (IARC, 2017). U tom pregledu OU je razmatran samo ukoliko se nalazi u organizmu kao strano telo i svrstan je, kao jedna od 505 kategorija, u grupu „Neklasifikovano u odnosu na kancerogenost za ljude“. Dakle, nema dokaza da izaziva rak među ljudima.
2. Pominju se kao kancerogeni, doduše, radionuklidi (radioaktivni elementi) koji emituju alfa čestice i to jedino ako su „interno deponovani“ (znači, zadržani u telu), ali uz napomenu da je reč o specifičnim radionuklidima za koje postoji dovoljno dokaza da izazivaju rak kod ljudi (znači da su navedeni u grupi sigurnih kancerogena). Jasno je da OU tu ne spada.
3. I za beta čestice važi isti princip: treba da su „interno deponovani“ i da ih emituje radionuklid koji je posebno označen kao kancerogen (IARC, 2017).
4. Evropski parlament je 2001. usvojio izveštaj svog Generalnog direktorata za istraživanja (European Parliament, 2001) u kojem se konstatuje da „korišćenje municije sa OU u Iraku i na Balkanu nije dovelo ni do ozbiljnog rasprostranjenog zagađenja životne sredine, niti predstavlja bilo akutni, bilo znatniji dugoročni rizik za ljudsko zdravlje“.
5. Agencija za toksične supstancije i registar bolesti SAD, njihovo Ministarstvo zdravlja i još nekoliko institucija ne klasifikuju uranijum kao kancerogen za ljude (Agency for Toxic Substances and Disease Registry, 2011).
6. Agencija za zaštitu životne sredine te zemlje imala je izvesne rezerve prema OU i prirodnom uranijumu, ali ih je povukla (IRIS, 2012).
7. U dokumentima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) navodi se eventualna mogućnost pojave raka pluća ukoliko bi se vrlo velike doze uranijuma udisale tokom dugog perioda (WHO, 2001; WHO, 2003). To je teoretska spekulacija, jer bi se doza merila u gramima i bila bi nekoliko desetina hiljada puta veća od uobičajene izloženosti udisanjem 0,6 mikrograma (μg) prirodnog uranijuma tokom godine dana (WHO, 2003).
8. Ni u najnovijem respektabilnom izvoru pripremljenom za Ujedinjene nacije (UNSCEAR, 2016), ne pominje se kancerogeni efekat uranijuma na ljude. Konstatuje se samo da pacovi, psi i majmuni mogu da dobiju rak pluća ako se godinama nalaze u sredini sa koncentracijom prirodnog uranijuma od 5 mg/m3. Ne postoji čovek u Srbiji koji je bio hronično izložen čak ni 100-struko manjim koncentracijama. 
9. Tačno je da „ne postoji prag zračenja koji bi se mogao označiti kao bezbedan“ (DeVita, 2015), ali je tačno da niko u svetu nije povezao OU sa rakom (a verujte mi da o tome postoje impresivno ozbiljne studije).
10. Može li se makar jednim promilom označiti udeo OU u ukupnoj izloženosti radionuklidima ili čak samo uranijumu u Šumadiji, Beogradu ili Vojvodini?
11. Pozivanje na neku imaginarnu alfa česticu kao uzrok raka kod naših građana odgovaralo bi optužbi da je slon iskrvario zbog ujeda komarca, a ne nagazne mine koja ga je raznela.
12. Svima nam je apsolutno jasno da uranijum, kao teški metal, „nije potpuno bezbedan i da apsolutno nije poželjan“. To pitanje se uopšte ne postavlja!
13. Na šta bismo mi, kao stručnjaci i naučnici, sebi i drugima ličili kada bismo zanemarili sve navedene činjenice i izbegli da damo direktni odgovor stanovništvu, na koji smo kao preventivci dužni, skolastičkim nadmudrivanjem da li bi neki čovek, ma kako neverovatno bilo, ipak dobio rak od OU? (Pominjem neverovatnost, jer renomirani stručnjaci, od kojih neke lično znam, to nisu uspeli ni među dvadesetak godina praćenim žrtvama prijateljske vatre, tj. Amerikancima preživelim udar OU municije u svoje oklopno vozilo).
14. Mnogo grešite ako radon, kao važan kancerogen, dovodite u vezu sa uranijumom, koji to nije.
15. Čovek unosi vodom oko 500 μg uranijuma godišnje (WHO, 2003), a u organizmu ga ima oko 90 µg, najviše u plućima, kostima i bubrezima.
16. Uranijum je jedan od 20 najrasprostranjenijih elemenata u prirodi. Sastavni je deo preko 100 minerala i nalazi se u stenama, zemljištu i vodi. U toni zemljišta može da ga bude čak i do 10 gr.
17. Samo Amerikanci godišnje đubrivom razbacaju po njivama 180 tona uranijuma.
18. Toksičan je, kao i svi teški metali, ali manje od olova ili žive (Jargin, 2014).
19. Nerastvorljiv se izlučuje stolicom (do 99%), a iz krvi 98% kroz bubreg i 2% stolicom.
20. OU je skoro upola manje radioaktivan od prirodnog uranijuma. Široko se koristi u medicini (recimo za dodavanje porcelanskoj smesi radi povećanja sjaja veštačkih zuba), u sportskom (povećanje stabilnosti jedrilica) i civilnom vazduhoplovstvu (iz istog razloga svaki Boing 747-100 sadrži između 500 i 1500 kg OU), u vojnoj industriji, za povećanje otpornosti tenkovskih oklopa itd. 
21. Rizik od OU prvenstveno je vezan za dve situacije: 
    a) izloženost česticama OU u trenutku eksplozije, i 
    b) zadržavanje gelera u telu.
    Efekat je prevashodno toksičan.
22. Udisan u velikoj dozi, OU kod ljudi može da vodi emfizemu (nadutosti) i fibrozi pluća, a geleri obično reverzibilnom (povratnom) oštećenju bubrežnih kanalića.
23. Udaljenost veća od 100 m od pogođenog cilja i naknadni boravak na mestu eksplozije ne nose realan rizik izlaganja većim dozama od dozvoljenih (Marshall, 2008).
24. Na našu zemlju, prevashodno na Kosovo i Metohiju (KiM), izvršeno je 112 napada na 96 ciljeva sa po 50-1300 (prosečno 240) metaka, a svaki je sadržavao po 300 gr OU.
25. U Centralnoj Srbiji su meci sa osiromašenim uranijumom korišćeni samo u Pčinjskom okrugu, u rubnom području prema KiM. Gađano je 10 (NATO podaci), odnosno 7-8 ciljeva (domaći podaci), a tačnost pogađanja je bila 10%. Neeksplodirani meci su prikupljani i deponovani u Institutu „Vinča“.
26. Merenjima obavljenim 2002. naše vlasti su konstatovale da u Srbiji nema povišene radioaktivnosti (WISE, 2016), što se podudara sa ranijim podacima za KiM (UNEP, 2001).
27. Isto važi i za hranu (Javorina et al., 2004) i vodu (Tanasković et al., 2004) sa bombardovanih lokaliteta u Pčinjskom okrugu. 
28. Nisu nađeni znaci kontaminacije osiromašenim uranijumom ni drugim fisionim produktima u životinjama, ni njihovoj hrani iz tog područja (Popović et al., 2010).
29. Čak i na KiM 2001, prisustvo OU otkriveno je samo na strogo ograničenim područjima eksplozije. U najvećem broju uzoraka koncentracija uranijuma bila je slična kao i drugde u Evropi (Carvalho & Oliveira, 2010). 
30. Pre toga, februara 2000, timovi međunarodnih stručnjaka (UNEP, 2001; WISE, 2016) zaključili su da:
    a) „sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu“,
    b) u pogledu sadržaja OU postoje samo „nebitne promene”,
    c) „detektovano (hemijsko, ne radiološko) zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje“ i
    d) deo zagađenja (Pančevo, Kragujevac, Novi Sad, Bor) nastao je pre bombardovanja zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.
31. Početkom 2001, javljeno je da je šestoro od, do tada, preko 60.000 italijanskih vojnika poslatih na KiM dobilo rak krvi i krvotvornih organa. Počelo je da se govori o „balkanskom sindromu“, a donete su, u prvom stepenu, i neke prvostepene presude, uz zapostavljanje elementarnih epidemioloških činjenica (učestalost raka krvi kod vojnika van KiM, alfa zraci ne prodiru do koštane srži, latentni period nije toliko kratak, odsustvo tog raka kod američkih vojnika ranije izlaganih OU).
32. Ozbiljna analiza je pokazala da su italijanski vojnici sa Balkana čak manje obolevali od raka u odnosu na svoje parnjake iz drugih garnizona (Peragallo et al., 2011).
33. Taj nalaz se podudara sa rezultatima ispitivanja vojnika iz drugih zemalja poslatih na Balkan (Storm et al., 2006; Cazoulat et al., 2008; Bogers et al., 2013; Strand et al., 2014) i posledica je tzv. efekta zdravog rad/tnika.
34. Norma unosa uranijuma pijaćom vodom bila je ograničena na 2 µg/l, da bi se potom petnaestruko povećala na 30 µg/l (WHO, 2011b).
35. Izrazito veliki unos uranijuma hranom i vodom mogao bi, posle više godina, da dovede do oštećenja bubrega (McDiarmid et al., 2009).
36. Postoje u SAD i organizacije koje pominju uranijum kao potencijalni (NIOSH) ili čak nesumnjiv profesionalni kancerogen (ACGIH), ali se prevashodno radi o dugogodišnjoj izloženosti u rudnicima uranijuma. Baš u tim uslovima, krivac se vidi u gasu radonu, a ne u uranijumu (WHO, 2003).
37. Imajući u vidu da OU može da ugrozi samo osobe ranjene šrapnelima i zatečene u pogođenom vozilu ili u njegovoj blizini, SZO odbacuje kao nepotrebne sistematske preglede stanovnika bombardovanih područja (WHO, 2003; 2009). U izvesnim slučajevima, međutim, potrebna su terenska praćenja uzoraka zemlje i vode.
38. U centralnoj Srbiji su rezultati takvih merenja, shodno očekivanju, bili negativni. Čak ni na KiM, gde je skoncentrisano 90% napada OU, nema razloga za paniku (mada ima za odgovoran postupak sa neeksplodiranim mecima).
39. Dokaz je i što su Amerikanci napravili svoju najveću bazu, Bondstil, kraj Uroševca, u delu KiM izloženom žestokom bombardovanju. 
40. Imajući u vidu sumnje, Etički komitet i Epidemiološka sekcija Srpskog lekarskog društva organizovali su 29. novembra 2016. javnu tribinu „Rak u Srbiji”. Tom prilikom je zaključeno:
    a) ne postoji epidemija raka u Srbiji, 
    b) nema dokaza da je OU povezan s rakom, 
    c) koncentracija uranijuma u Srbiji je kao i drugde, a OU praktično nema, i 
    d) moralno je neprihvatljivo da lekari izmišljaju epidemiju raka i njene uzroke.

Siguran sam da ćete se i Vi s tim složiti.

S kolegijalnim pozdravom,
Zoran Radovanović

Poštovani profesore Radovanović,

Hvala Vam na brzom odgovoru!

Svakako da su suštinski stavovi Vas i mene gotovo u potpunosti usaglašeni. Kažem gotovo, jer oboje smatramo da efekta uranijuma nije bilo ili ga je bilo u domenu teorije. Ono u čemu se razlikujemo jest sledeći moj stav. Za nešto za šta je dokazano od najmerodavnije svetske institucije (IARC, Monography 100D, 2012) da se radi o radioaktivnom elementu sa DOKAZANIM KARCINOGENIM EFEKTOM NA ŽIVOTINJAMA ja nikako i nikada neću reći da je posmatrano sa aspekta karcinogeneze sasvim bezbedno i za ljude. Bar dok se ne dokaže suprotno za radioaktivne elemente, ali i za pacova, miša, kunića, odnosno neko drugo „ono što kao trenutno najuverljivije usaglase najbolji stručnjaci“ – definicija istine u nauci, ako još važi ta definicija, Marušić 2013.

Srdačan pozdrav!

Dragi kolega,

Upravo „ono što kao trenutno najuverljivije usaglase najbolji stručnjaci“ svoj izraz je našlo u stavovima najmerodavnijih ustanova koje uranijum ne ubrajaju među kancerogene za ljude!

Imamo li osnova da te institucije i ekspertske grupe koje stoje iza njih proglasimo neznalicama ili manipulatorima?

Lako je moguće da bi čovek izložen u eksperimentalnim uslovima enormnim dozama uranijuma dobio rak, ali u prirodnim okolnostima to još nije zapaženo.

Ponavljam Vam da se saznanja o odsustvu kancerogenog efekta uranijuma zasnivaju na kohortama ljudi izloženih neuporedivo većim koncentracijama uranijuma i praćenim tokom mnogo godina.

Nije li onda nadobudno zanositi se idejom o dokazivanju uzročno-posledičnih efekata u našoj beznačajno izloženoj populaciji (ako je uopšte i bila izložena)? 

Slažete li se da je jedini pošten odgovor stručnjaka da uranijum nije uzrok raka (pogotovo ne izmišljene katastrofalne epidemije).

Svaki drugi pokušaj teoretskog mudrovanja čini da obmanjujemo javnost (novinar bi napisao: „Dr X tvrdi da uranijum izaziva rak“).

Mnogi ljudi (mahom shizofreničari) umrli su usled trovanja izvorskom vodom ili česmovačom.

Mnogi drugi su se trovali uranijumom, ali nijedan nije zbog toga oboleo od raka (karakteristična su reverzibilna oštećenja bubrega i slični poremećaji).

Na zdravstveno-prosvetiteljskom planu puno bi značilo ako biste objasnili narodu da:

a) rak ne hara Vojvodinom (kao ni Centralnom Srbijom)
b) obolevanje od raka nije u vezi sa OU. 

Važnost takvog iskaza je u tome što bi se ljudi okrenuli pravim faktorima rizika raka i drugih masovnih hroničnih bolesti.

Pozdravlja Vas,
Zoran Radovanović

Poštovani profesore Radovanović,

Apsolutno se slažema da nema govora o povezanosti onkoepidemiološke situacije u RS i osiromašenog uranijuma. Kao i da osiromašeni uranijum nije definisan od strane IARC kao karcinogen. Ali kao neko ko pokušava da utvrdi naučnu istinu samo se držim postojećih stavova IARC (govorim o utvrđenoj karcinogenosti za životinje) i ni milimetar više ni milimetar manje. Svestan sam činjenice da se moji stavovi vrlo lako mogu zloupotrebiti i zato sam Vama pisao, dok u javnim nastupima nastupam opreznije.

Svako dobro!